Каријера
Као мала сам једва чекала да „уђем у ципеле“ запослених људи. Деловало ми је некако посебно то спремање, одабир најбољих комбинација одеће и обуће, шминкање и све оно што је мама морала да уради сваког јутра пред полазак на посао. Често бих је имитирала, играјући се свог посла, импровизованог, али мени, у тим тренуцима, стварног и посебног.
Потом су дошле године када су сви око нас причали како је ђачко доба најлепше и како баш сад морам да уживам. Наравно, увек је ишла и чувена реченица „цео живот ћеш радити“. Као неко ко воли да буде активан на више страна истовремено, већ са 17 година сам почела да „радим“ и зарађујем прве парице. Иако је то био посао у оквиру одбојкашког клуба у ком сам играла, за мене је био стварна и велика обавеза. Пред упис факултета, као и остали вршњаци, нашла сам се пред питањем чиме желим да се бавим и шта ће сутра бити мој позив. Иако тада нисам могла са сигурношћу да кажем шта ће то бити, знала сам да ће се тицати комуникације и односа с људима. Међутим, нешто што нисам могла да знам је како ће заправо све да изгледа. Шта ће тачно бити мој посао, да ли ћу моћи адекватно да се припремим, како ћу знати шта би тачно требало да радим, да ли се то учи на факултету или не и још много других питања о којима сам размишљала. Та неизвесност је била својеврстан изазов, али је истовремено будила и одређени страх.
Обављајући праксу током студија, могла сам донекле да упознам тај „пословни свет“ и да се сусретнем са непознатим. Немојте очекивати да треме неће бити, биће је и то онда када јој се можда најмање надамо, али то је нешто што је нормално и очекивано. Важно је да је сами контролишемо и да не дозволимо да нас паралише. Највише страхујемо за оно до чега нам је много стало, мислимо да не смемо да пропустимо ниједну прилику за добар утисак који ћемо на некога оставити. Тајна се крије само у искрености, јер обично су људи са којима тај разговор водимо, они са којима ћемо сутра градити однос који се базира на сигурности и поверењу.
Како нисам знала шта ме чека иза врата која представљају улазак у нови свет посла и обавеза око истог, очекивано је да сам била збуњена и да сам се преиспитивала да ли ћу ја то моћи. Међутим, као неко ко је, ево већ шест месеци, запослен, могу слободно да кажем да је то све боље него што сам могла и да замислим. Могућност да каријеру започнем у компанији попут НИС-а је била за мене скривена жеља и велики изазов. Пролазећи кроз кругове селекције, једва сам чекала сваки наредни сусрет са запосленима, сада већ могу рећи, наше компаније.
Први улазак у зграду, сусрет с колегама и контакт с послом био је засигурно нешто што сам жељно ишчекивала. Али, оно што вам вероватно већина неће рећи је чињеница да сам почетак није био нимало лак. Била сам свесна да се од мене очекује много и желела сам да што пре савладам све што могу, како бих посао обављала најбоље. Међутим, није тако било. Један од првих задатака које сам имала, био је израда извештаја. Стрепња да ли ћу га урадити како треба, страх од броја грешака које ћу направити, биле су мисли којих нисам могла да се ослободим. Колико год да сам ја сигурна у себе и мислим да могу све, дошла сам до тренутка где није било тако. Тада сам схватила да грешке које правимо данас, постају база за успех који нас чека сутра. Брзо сам научила да је сасвим нормално да се појави проблем у послу, али сјајно је што се све решава одмах, тимски и професионално. Колико је тим са којим радите важан, говори чињеница да иако имамо много посла, обавеза и задужења, заиста у сваком тренутку имам огромну подршку колега, уз које је посао нешто посебно лепо, баш онако како сам га као мала замишљала.
И да, уживам сваког јутра спремајући се за одлазак у канцеларију и радећи са сјајним људима у компанији која нам много пружа.
