Ekologija
Godine 1950. proizvodnja plastike je iznosila 1,5 tona godišnje, šest decenija kasnije proizvodi se 407 tona na godišnjem nivou. Većina proizvodene plastike se odbaci što direktno ugrožava ne samo životnu sredinu nego i zdravlje ljudi.
Da li ste znali od čega su se nekada pravile dirke za klavir, figurice za šah, drške za kišobrane, kugle za bilijar, češljevi i bižuterija? Od veoma retkog materijala – slonovače. Međutim, kada je slonovska populacija postala ugrožena, a slonovača skupa i retka, fabrika bilijarskih kugli iz Njujorka, Felan & Kolander, ponudila je 10.000 dolara onome ko smisli alternativu za izradu tih proizvoda. Istraživač Džon Vesli Hajat pronašao je rešenje. Njegov materijal, celluloid, bio je napravljen od celuloze, polimera koji se nalazi u svim biljkama. Ubrzo nakon toga oformio je svoju firmu „Albany Billiard Ball Company“ i nastavio sa razvijanjem patenta. Ne samo da je ovo rešenje spasilo život slonovima, nego je doprinelo da bilijar ne bude više samo zabava za aristokrate, već da se preseli u barove i bude pristupačan i radničkoj klasi.
U narednim godinama, proizvodi od plastike našli su svoj put u gotovo svim oblastima. Jednu od pozitivnih strana možemo pronaći u medicini, gde se plastika koristi za proizvodnju veštačkih srčanih zalizaka, raznih implantanata i sprava, kontrolisano ispuštanje tečnosti u infuziji i tako dalje. Međutim, zbog niske cenovne vrednosti, razne industrije su proizvodile stvari koje ne nameravamo da zadržimo. Smatra se da je svaka peta stvar koju kupimo u toku dana, napravljena od plastike. Plastične flaše, slamčice, kutije za hranu, bočice za hranu poput majoneza i kečapa, kese u supermarketima ali i manje kesice poput vegete i sličnih proizvoda su najveći neprijatelj prirode.
Prva prava proizvodnja krenula je tek oko 1950. godine. Šest decenija kasnije proizvodi se 407 tona plastike godišnje. Veliki deo iskoristi se samo za jednu upotrebu. Iz godine u godinu proizvodnja raste. Smatra se da je polovina sve plastike ikada napravljena – proizvedena u poslednjih 15 godina. Prošle godine je Koka Kola – jedan od najvećih proizvođača plastičnih boca u svetu – prvi put obelodanila koliko ih je tačno proizvedeno: 128 milijardi godišnje.
Ne zna se tačan podatak koliko otpada završi u okeanima jer većina nije ni bačena sa brodova već drugim putevima, uglavnom preko reka ili pomoću vetra, dospe do okeana.
Svake godine je sve veća količina plastike koja se otisne u okeane. Broj planktona, značajnih za proizvodnji kiseonika, opada, smanjuje se riblji fond, povećava se temperatura okeana, a sve topliji okeani ubrzavaju topljenje Antarktika. Naučnici su nedavno istražili ogromno brdo plastike koje pluta Pacifikom, poznatije kao „Velika pacifička hrpa smeća“, sastavljeno od pojedinačnih komada plastike. Smatra se da je površina ovog otpada zauzima skoro 14 teritorija Srbije. Oni smatraju da sve veće zagađenje neće ostaviti posledice samo na životinje već i na kompletan ekosistem.
Jedan od najvećih „plastičnih“ zagađivača jeste slamčica. U toku svog životnog veka one su korisne tek nekoliko minuta, dok ne popijete svoje piće, da bi, nakon što završe na deponijama, prirodu zagađivale do dvesta godina koliko im treba da se razlože. Sijetl je prvi veliki američki grad koji je zabranio plastične slamčice i pribor za jednokratu upotrebu u restoranima. Pet hiljada restorana u gradu od sada će morati da koristi opremu koja može ponovo da se upotrebi ili može da ide u kompost. Drugi američki gradovi kao što su Njujork i San Francisko razmatraju uvođenje te zabrane. Manji gradovi u Kaliforniji, uključujući Malibu i San Luis Obispo, ograničili su upotrebu pl astičnih slamčica. U Velikoj Britaniji premijerka Tereza Mej je najavila u aprilu plan da se zabrani prodaja plastičnih slamčica, kašičica za mešanje i štapića za uši.
Pored zagađanja kompletne životne okoline, odbačena plastika je uzrok još jednog problema. Naučnici su se pitali kako to da ne nalaze veću količinu plastike s obzirom na to da je proizvodnja narasla od 1,5 milion tona 1950. godine do 407 miliona 2015. godine. Odgovor su pronašli u pojmu – mikroplastika. Toliko je sitna da se jedva vidi golim oko, a nastaje kada talasi i sunce razbijaju ogromne ostatke plastike. Međutim, nisu talasi i sunce jedini koji stvaraju ovu mikroplastiku. U laboratorijama su posmatrali sićušne ljuskare nalik škampima kako proždiru plastične kese i ustanovili da jednu kesu mogu da razlože na 1,75 miliona mikroskopskih delića. Nakon ovih istraživanja ustanovljeno je da se mikroplastika nalazi svuda u moru.
Tako razbijeni delići plastike, planktonima, školjkašima, ribama pa čak i kitovima, liče na hranu. Ozbiljan problem bi bio ukoliko bi ti sitni delići dospeli u tkivo životinja. Istraživači već dugo, kroz mikroskop, posmatraju sićušna plastična vlakna, komadiće ili zrnca koja su dospela u organizam morskih i slatkovodnih vrsta. Naučnici su pronašli mikroplastiku u 114 vodenih vrsta, od kojih više od polovine završava na našem tanjiru. Sada pokušavaju da utvrde kako to utiče na ljudsko zdravlje.
Međutim, jako je teško dokazati da li plastika škodi zato što konzumiramo morsku hranu ili zato što smo joj izloženi sa svih strana – preko vazduha, vode, hrane, odeće. Ona postoji u raznim oblicima i sadrži široku lepezu aditiva – pigmenata, ulstraljubičastih stabilizatora, vodootpornih materija, vatrostalnih materija, učvršćivača kao što je bisfenol A (BPA) i omekšivača zvanih ftalati – koji mogu da iscure u životnu sredinu. Neke od ovih hemikalija smatraju se endokrinim disruptorima. To su hemikalije koje remete normalne hormonske funkcije a mogu doprineti povećanju telesne težine. Vatrostalne materije (tzv. retardanti) mogu da utiču na razvoj mozga kod fetusa i dece. Druga jedinjenja koja se kače za plastiku mogu da izazovu rak ili defektan porod.
Proučavanje uticaja mirkoplastike na ljudsko zdravlje nije lako jer ne možete naterati ljude da jedu plastiku. Osim toga, plastika i njeni aditivi različito se ponašaju u zavisnosti od fizičkih i hemijskih okolnosti a i njihove karakteristike mogu da se promene nakon što ih razna stvorenja u lancu ishrane pojedu a onda i izbace iz sebe. Mi ne znamo praktično ništa o tome kako pripremanje i kuvanje hrane utiče na toksičnost plastike u vodenim organizmima.
S jedne strane, dobra vest je da najveći deo mikroplastike ne prelazi u mišićno tkivo ribe koju mi jedemo, dok sa druge strane, smatra se da ona ipak ostaje u stomaku. Međutim, naučnici su i dalje zabrinuti zbog uticaja morske plastike na ljudsko zdravlje jer, kao što smo rekli, nje ima svuda i na kraju se razgrađuje i usitinjava u nanoplastiku, sitniju od stomilijarditog dela metra – drugim rečima: nevidljiva za naše oko. Opasno je to što ta sićušna plastika može da prodre u ćelije i preseli se u tkivo i organe. Ali pošto istraživači nemaju analitički metod za identifikaciju nanoplastike u hrani, ne postoje nikakvi podaci o njenoj pojavi ili apsorpciji u ljudski organizam.
Kako zaustaviti ekološki haos na planeti?
Ono što ohrabruje jeste naglo povećanje pažnje usmerene na rešavanje problema prisustva ogromne količine plastike na planeti. Prošle godine je napravljen nacrt „Nove globalne vizije budućnosti“. U kreiranju nacrta ove vizije učestvovalo je 90 nevladinih organizacija iz celog sveta. Ona predstavlja 10 principa čiji je krajnji cilj „budućnost bez zagađenja plastikom“. Evropske vlade i multinacionalne kompanije moraju da se suoče sa svojom odgovornošću za neodgovorno korišćenje plastike, čime su prouzrokovali velika oštećenja životne sredine širom sveta, a koja najčešće najviše pogađaju one najosetljivije. Jasno je da će bez velikih i koordinisanih napora i podstreka donosilaca odluka, industrija nastaviti da koristi plastiku i zagađenje će se samo povećati. NVO organizacije pozivaju Evropsku komisiju i zemlje članice da teže ambicioznim izmenama propisa koji bi omogućili budućnost u kojoj priroda ne bi bila zagađena plastikom.
Pored velikih multinacionalnih kompanija i ostale kompanije su dužne da u svoje poslovanje uključe borbu protiv zagađenja. U poslednje dve godine zabeležen je napor da se ova ideja uvrsti u planove odgovornog poslovanja kompanija, međutim, samo nekolicina primenjuje planirano. NIS je uložio više od 12,78 milijardi dinara u projekte zaštite životne sredine. Samo u 2017. izdvajanja za tu oblast iznosila su 479 miliona dinara. U izveštaju o održivom razvoju za 2017. godinu jasno je naznačeno da su aktivnosti kompanije usmerene ka zaštiti životne sredine kao jednom od glavnih prioriteta.
Mnogi poznati brendovi, kao što su IKEA, Panasonik, Najk, doniraju ogromna sredstva organizacijama za zaštitu životne sredine a pored toga organizuju različite akcije kako bi pre svega podigli svest zaposlenih a onda i ostatka javnosti o važnosti zdrave i čiste životne sredine. Po tom modelu je naša Kompanija organizovala ekološku akciju uređenja i čišćenja fruškogorskih potoka povodom 5. juna, Svetskog dana zaštite životne sredine.
Često ćete čuti poslednjih dana da je korišćenje plastičnih kesa „zločin protiv prirode“. To je samo jedan od načina na koji možemo zaštiti prirodu. U razvijenim evropskim zemljama korišćenje plastičnih kesa je svedeno na 1,odnosno, 2 odsto. U Srbiji je, tek skoro, nekoliko lanaca supermarketa uvelo naplatu plastičnih kesa, što je smanjilo njihovu upotrebu za više od 30 odsto. U ovu akciju se uključila i naša kompanija koja cele godine promoviše upotrebu platnenih vreća za potrebe nabavke, umesto korišćenja plastičnih vrećica za jednokratnu upotrebu. Tim povodom su, u poslovnom centrima u Beogradu i Novom Sadu, tokom Svetskog dana zaštite životne sredine, deljene promotivne platnene vreće.
Pored ovih akcija koje znatno mogu uticati na smanjenje upotrebe plastike, naučnici se trude da pronađu odgovarajuće alternative. Često se raspravlja o pojmu „biorazgradivo“. Biograzgradiva plastika se pojavila kao pravi bum 1980-ih. Međutim njena razgradnja nije funkcionisala onako kako je planirano. Ona se jako teško razlaže u deponijama bez kiseonika ili u hladnim okeanima. Da bi se razložila potrebna joj je temperatura od 55 stepeni i industrijsko đubrivo. Isto tako ako pomešate biorazgradivu plastiku s reciklažnom možete da upropastite ovu drugu jer takva mešavina više neće biti upotrebljiva za proizvodnju nove otporne plastike, te je ovaj predlog 2015. godine odbačen od strane Ujedinjenih nacija.
Da reciklaža boca može biti efikasna, pokazale su neke države u Americi. Model se zasniva na skupljanju plastičnih flaša koje se u supermarketima zamenjuju za novac. Nešto slično imamo i u Norveškoj gde se reciklira 97 odsto plastičnih boca. Njihov princip se zasniva u plaćanju depozita od 2,5 kruna i mašinama, postavljenim u većini supermarketa u koje ubacite bocu i dobijete natrag novac.
Kao što smo naveli u tekstu, plastične boce nisu jedini problem, postoji još mnogo plastičnih objekata koje završe u okeanima. Sigurno jedno od rešenja, koje bi znatno smanjilo količinu plastike u prirodi, jeste što manje korišćenje jednokratne plastike.
Mi vam nudimo pregršt načina kako da doprinesete ovoj borbi protiv plastike, a da vas ništa ne košta.
